जनमेजय उवाच
यद् इदं शोचितं राज्ञा धृतराष्ट्रेण वै मुने ॥
प्रव्राज्य पाण्डवान् वीरान् सर्वम् एतन् निरर्थकम् ॥
कथं हि राजा पुत्रं स्वम् उपेक्षेताल्पचेतसम् ॥
दुर्योधनं पाण्डुपुत्रान् कोपयानं महारथान् ॥
किम् आसीत् पाण्डुपुत्राणां वने भोजनम् उच्यताम् ॥
वानेयम् अथ वा कृष्टम् एतद् आख्यातु मे भवान् ॥
janamejaya uvāca
yad idaṃ śocitaṃ rājñā dhṛtarāṣṭreṇa vai mune ||
pravrājya pāṇḍavān vīrān sarvam etan nirarthakam ||
kathaṃ hi rājā putraṃ svam upekṣetālpacetasam ||
duryodhanaṃ pāṇḍuputrān kopayānaṃ mahārathān ||
kim āsīt pāṇḍuputrāṇāṃ vane bhojanam ucyatām ||
vāneyam atha vā kṛṣṭam etad ākhyātu me bhavān ||
Джанамеджая сказал: «О мудрец, эта скорбь Дхритараштры после изгнания героев-Пандавов была бесполезна. Как царь мог не остановить своего малодушного сына Дурьодхану, который гневил великих колесничих, сыновей Панду? Скажи мне, чем Пандавы питались в лесу: лесной пищей или выращенной?»
d260b6f71726 · опубликовано 16 июл. 2026 г., 16:51:20 UTC
Доступно наRUENЛистайте стихи клавишами
Джанамеджая задаёт практический вопрос, но за ним стоит нравственный: поздняя скорбь не заменяет своевременного удержания от зла.