श्रीनिवासाय देवाय नमः श्रीपतये नमः । श्रीधराय सशार्ङ्गाय श्रीप्रदाय नमोनमः
श्रीवल्लभाय शान्ताय श्रीमते च नमोनमः । श्रीपर्वतनिवासाय नमः श्रेयस्कराय च
श्रेयसां पतये चैव ह्याश्रमाय नमोनमः । नमः श्रेयः स्वरूपाय श्रीकराय नमोनमः
शरण्याय वरेण्याय नमो भूयो नमोनमः । स्तोत्रं कृत्वा नमस्कृत्य देवदेवं विसर्जयेत्
इति रुद्र समाख्याता पूजा विष्णोर्महात्मनः । यः करोति महाभक्त्या स याति परमं पदम्
इं यः पठते ऽध्यायं विष्णुपूजाप्रकाशकम् । स विधूयेह पापानि याति विष्णोः परं पदम्
śrīnivāsāya devāya namaḥ śrīpataye namaḥ / śrīdharāya saśārṅgāya śrīpradāya namonamaḥ
śrīvallabhāya śāntāya śrīmate ca namonamaḥ / śrīparvatanivāsāya namaḥ śreyaskarāya ca
śreyasāṃ pataye caiva hyāśramāya namonamaḥ / namaḥ śreyaḥ svarūpāya śrīkarāya namonamaḥ
śaraṇyāya vareṇyāya namo bhūyo namonamaḥ / stotraṃ kṛtvā namaskṛtya devadevaṃ visarjayet
iti rudra samākhyātā pūjā viṣṇormahātmanaḥ / yaḥ karoti mahābhaktyā sa yāti paramaṃ padam
iṃ yaḥ paṭhate 'dhyāyaṃ viṣṇupūjāprakāśakam / sa vidhūyeha pāpāni yāti viṣṇoḥ paraṃ padam
«Поклон богу, Обители Шри; поклон супругу Шри; Держащему Шри, с луком Шарнгою, дающему Шри — поклон, поклон. Возлюбленному Шри, Умиротворённому, Благословенному — поклон, поклон; Обитающему на Шрипарвате поклон, и Творящему благо; владыке благ и Прибежищу — поклон, поклон; поклон Тому, чей облик есть благо, Творящему Шри — поклон, поклон; Дающему приют, Желанному — поклон и снова поклон». Сотворив гимн и поклонившись, да отпустит он бога богов. «Так, о Рудра, изложено поклонение Вишну, великой душе; кто совершает его с великой преданностью, тот идёт в высшую обитель. И кто читает эту главу, являющую поклонение Вишну, тот, стряхнув здесь грехи, идёт в высшую обитель Вишну».
iti śrīgāruḍe mahāpurāṇe pūrvakhaṇḍe prathamāṃśākhye ācārakāṇḍe śrīdharārcanavidhirnāma triṃśo 'dhyāyaḥ
fbff3ab41980 · published Sep 2, 2026, 5:29:32 AM UTC
Available inRUPage between verses with
Гимн держится на одном слоге: Шри в обители, Шри в супруге, Шри в держащем, Шри в дающем. Славословие сложено созвучием, а не перечнем свойств.
После гимна бога отпускают. Присутствие, вызванное обрядом, не оставляют при себе — его завершают так же, как начинали.
Последняя строка приравнивает чтение к совершению: читающему главу обещано то же, что совершающему обряд. Так же кончалась и девятнадцатая глава — там яд снимала сама повесть о лекарстве.