ततो भूतोपसृष्टेव वेपमाना पुनः पुनः । धरण्यां गतसत्त्वेव कौसल्या सूतम् अब्रवीत् ॥
नय मां यत्र काकुत्स्थः सीता यत्र च लक्ष्मणः । तान् विना क्षणम् अप्य् अत्र जीवितुं नोत्सहे ह्य् अहम् ॥
निवर्तय रथं शीघ्रं दण्डकान् नय माम् अपि । अथ तान् नानुगच्छामि गमिष्यामि यमक्षयम् ॥
बाष्पवेगौपहतया स वाचा सज्जमानया । इदम् आश्वासयन् देवीं सूतः प्राञ्जलिर् अब्रवीत् ॥
tato bhūtopasṛṣṭeva vepamānā punaḥ punaḥ | dharaṇyāṃ gatasattveva kausalyā sūtam abravīt ||
naya māṃ yatra kākutsthaḥ sītā yatra ca lakṣmaṇaḥ | tān vinā kṣaṇam apy atra jīvituṃ notsahe hy aham ||
nivartaya rathaṃ śīghraṃ daṇḍakān naya mām api | atha tān nānugacchāmi gamiṣyāmi yamakṣayam ||
bāṣpavegaupahatayā sa vācā sajjamānayā | idam āśvāsayan devīṃ sūtaḥ prāñjalir abravīt ||
Тогда Каусалья, дрожа снова и снова, словно поражённая духом и лишённая сил на земле, сказала вознице: «Отвези меня туда, где Какутстха, где Сита и Лакшмана. Без них я ведь не могу жить здесь даже мгновения. Скорее поверни колесницу назад и отвези меня в Дандаку. Если же я не последую за ними, то отправлюсь в обитель Ямы». Тогда возница, сложив ладони, стал утешать царицу и сказал ей голосом, прерывавшимся от напора слёз.
d93dbf8939a2 · publicado 22 jun 2026, 0:00:00 UTC
Disponible enRUPasa de verso en verso con
Каусалья не просит утешения отвлечёнными словами: её сердце требует физически быть там, где Рама. Для неё разлука уже равна смерти.