व्यतीतायां तु शर्वर्याम् आदित्यस्योदये ततः । समेत्य राजकर्तारः सभाम् ईयुर् द्विजातयः ॥
मार्कण्डेयो ऽथ मौद्गल्यो वामदेवश् च काश्यपः । कात्ययनो गौतमश् च जाबालिश् च महायशाः ॥
एते द्विजाः सहामात्यैः पृथग् वाचम् उदीरयन् । वसिष्ठम् एवाभिमुखाः श्रेष्ठो राजपुरोहितम् ॥
vyatītāyāṃ tu śarvaryām ādityasyodaye tataḥ | sametya rājakartāraḥ sabhām īyur dvijātayaḥ ||
mārkaṇḍeyo 'tha maudgalyo vāmadevaś ca kāśyapaḥ | kātyayano gautamaś ca jābāliś ca mahāyaśāḥ ||
ete dvijāḥ sahāmātyaiḥ pṛthag vācam udīrayan | vasiṣṭham evābhimukhāḥ śreṣṭho rājapurohitam ||
Когда ночь миновала и взошло солнце, дваждырождённые, которым предстояло поставить царя, собрались и пришли в совет. Маркандея, Маудгалья, Вамадева, Кашьяпа, Катьяяна, Гаутама и великославный Джабали - эти брахманы вместе с министрами, каждый по отдельности, обратили речь к Васиштхе, лучшему царскому жрецу.
fe118789c235 · प्रकाशित 22 जून 2026, 12:00:00 am UTC
उपलब्ध भाषाएँRUश्लोक बदलें इन कुंजियों से
После ночи скорби начинается обязанность совета. Личные слёзы не отменяют государственного долга: царство должно снова обрести центр, иначе траур перейдёт в разрушение порядка.