हा प्रिये क्व गता भद्रे हा सीतेति पुनः पुनः । इत्य् एवं विलपन् रामः परिधावन् वनाद् वनम् ॥
क्व चिद् उद्भ्रमते वेगात् क्व चिद् विभ्रमते बलात् । क्व चिन् मत्त इवाभाति कान्तान् वेषणतत्परः ॥
स वनानि नदीः शैलान् गिरिप्रस्रवणानि च । काननानि च वेगेन भ्रमत्य् अपरिसंस्थितः ॥
तथा स गत्वा विपुलं महद् वनं; परीत्य सर्वं त्व् अथ मैथिलीं प्रति । अनिष्ठिताशः स चकार मार्गणे; पुनः प्रियायाः परमं परिश्रमम् ॥
hā priye kva gatā bhadre hā sīteti punaḥ punaḥ | ity evaṃ vilapan rāmaḥ paridhāvan vanād vanam ||
kva cid udbhramate vegāt kva cid vibhramate balāt | kva cin matta ivābhāti kāntān veṣaṇatatparaḥ ||
sa vanāni nadīḥ śailān giriprasravaṇāni ca | kānanāni ca vegena bhramaty aparisaṃsthitaḥ ||
tathā sa gatvā vipulaṃ mahad vanaṃ; parītya sarvaṃ tv atha maithilīṃ prati | aniṣṭhitāśaḥ sa cakāra mārgaṇe; punaḥ priyāyāḥ paramaṃ pariśramam ||
«О любимая, куда ты ушла, благородная? О Сита!» — так снова и снова плакал Рама, бегая из леса в лес. Где-то он стремительно метался, где-то кружился от напряжения, где-то казался безумным, полностью поглощённый поиском любимой. Не находя устойчивости, он быстро обходил леса, реки, горы, горные потоки и рощи. Так он прошёл великий обширный лес, обошёл всё ради Майтили и, не утвердившись в надежде, снова приложил высочайшее усилие в поиске любимой.
a8fe625c1f31 · published Jun 22, 2026, 12:00:00 AM UTC
Available inRUPage between verses with
Сарг заканчивается не находкой, а продолжением поиска. Рама не принимает пустоту как окончательный ответ: даже без надежды он снова поднимает усилие ради Ситы.