विष्णुं तमपि जानीयात्सत्यं सत्यं न संशयः । धात्रीवृक्षं समारोप्य विष्णुतुल्यो भवेन्नरः
कुरुक्षेत्रं विजानीयात्तं हस्तशतत्रयम् । तुलसीकाष्ठघटितै रुद्राक्षाकारकारितैः
निर्मितां मालिकां कण्ठे निधायार्चनमारभेत् । तथामलकमालां च सम्यक्पुष्करमालिकाम्
कण्ठे मालां च यत्नेन धारयेद्विष्णुपूजकः । निर्माल्यं तुलसीमालां शिरस्यपि च धारयेत्
निर्माल्यचन्दनेनाङ्गमङ्कयेत्तस्य नामभिः । ललाटे च गदा धार्या मूर्ध्नि चापं शरस्तथा
नन्दकं चैव हृन्मध्ये शङ्खं चक्रं भुजद्वये । शङ्खचक्रान्वितो विप्रः श्मशाने म्रियते यदि
प्रयागे या गतिः प्रोक्ता सा गतिस्तस्य निश्चिता । यो धृत्वा तुलसीपत्रं शिरसा विष्णुतत्परः
करोति सर्वकार्याणि फलमाप्नोति चाक्षयम् । तुलसीकाष्ठमालाभिर्भूषितः कर्म आचरन्
पितृणां देवतानां च कृतं कोटिगुणं भवेत् । निवेद्य केशवे मालां तुलसीकाष्ठनिर्मिताम्
वहते यो नरो भक्त्या तस्य नश्यति पातकम् । पाद्यादिभिरथाभ्यर्च्य इमं मन्त्रमुदीरयेत्
या दृष्टा निखिलाघसङ्घशमनी स्पृष्टा वपुःपावनी रोगाणामभिवन्दिता निरसनी सिक्तान्तकत्रासिनी । प्रत्यासत्तिविधायिनी भगवतः कृष्णस्य संरोपिता न्यस्ता तच्चरणे विमुक्तिफलदा तस्यै तुलस्यै नमः
viṣṇuṃ tamapi jānīyātsatyaṃ satyaṃ na saṃśayaḥ | dhātrīvṛkṣaṃ samāropya viṣṇutulyo bhavennaraḥ
kurukṣetraṃ vijānīyāttaṃ hastaśatatrayam | tulasīkāṣṭhaghaṭitai rudrākṣākārakāritaiḥ
nirmitāṃ mālikāṃ kaṇṭhe nidhāyārcanamārabhet | tathāmalakamālāṃ ca samyakpuṣkaramālikām
kaṇṭhe mālāṃ ca yatnena dhārayedviṣṇupūjakaḥ | nirmālyaṃ tulasīmālāṃ śirasyapi ca dhārayet
nirmālyacandanenāṅgamaṅkayettasya nāmabhiḥ | lalāṭe ca gadā dhāryā mūrdhni cāpaṃ śarastathā
nandakaṃ caiva hṛnmadhye śaṅkhaṃ cakraṃ bhujadvaye | śaṅkhacakrānvito vipraḥ śmaśāne mriyate yadi
prayāge yā gatiḥ proktā sā gatistasya niścitā | yo dhṛtvā tulasīpatraṃ śirasā viṣṇutatparaḥ
karoti sarvakāryāṇi phalamāpnoti cākṣayam | tulasīkāṣṭhamālābhirbhūṣitaḥ karma ācaran
pitṛṇāṃ devatānāṃ ca kṛtaṃ koṭiguṇaṃ bhavet | nivedya keśave mālāṃ tulasīkāṣṭhanirmitām
vahate yo naro bhaktyā tasya naśyati pātakam | pādyādibhirathābhyarcya imaṃ mantramudīrayet
yā dṛṣṭā nikhilāghasaṅghaśamanī spṛṣṭā vapuḥpāvanī rogāṇāmabhivanditā nirasanī siktāntakatrāsinī | pratyāsattividhāyinī bhagavataḥ kṛṣṇasya saṃropitā nyastā taccaraṇe vimuktiphaladā tasyai tulasyai namaḥ
«…того да знает он как Вишну — истинно, истинно, нет сомнения. Посадив дерево амалаки, человек станет равен Вишну; то место в триста локтей да знает он Курукшетрой. Возложив на шею чётки, сделанные из дерева туласи и сработанные в виде рудракши, да начнёт поклонение; а также венок из амалаки и, как должно, чётки из лотоса. Чётки на шее со тщанием да носит почитатель Вишну; поднесённый венок из туласи да носит и на голове. Поднесённым сандалом да метит он тело его именами: на лбу должно нести палицу, на темени лук и стрелу, меч Нандаку — посреди груди, раковину и диск — на двух руках. Если брахман, отмеченный раковиной и диском, умирает на месте сожжения, — какой путь назван в Праяге, тот путь ему определён. Кто, возложив на голову лист туласи, преданный Вишну, совершает все дела, тот обретает нетленный плод. Украшенный чётками из дерева туласи, совершая обряд для предков и божеств, — содеянное станет миллионократным. Кто, поднеся Кешаве венок из дерева туласи, носит его с преданностью, у того гибнет грех. Затем, почтив водою для стоп и прочим, сию мантру да произнесёт: „Которая, узренная, усмиряет сонм всех грехов, тронутая — очищает тело, почтённая — прогоняет болезни, политая — устрашает Смерть, посаженная — дарует близость Владыки Кришны, возложенная к его стопам — дающая плод освобождения: той туласи поклон“.»
7564273509dd · publicado 3 sept 2026, 4:13:49 UTC
Disponible enRUPasa de verso en verso con
Заключительная строфа устроена как перечень степеней прикосновения: увидеть, тронуть, почтить, полить, посадить, положить к стопам — и на каждой ступени плод растёт. Растение оказывается не принадлежностью обряда, а его собеседником.