सूत उवाच
जानार्दने न मे मोहो नापि मे भयम् आविशत् ॥
अतिभारं तु ते मन्ये शाल्वं केशवनन्दन ॥
सो ऽपयामि शनैर् वीर बलवान् एष पापकृत् ॥
मोहितश् च रणे शूरो रक्ष्यः सारथिना रथी ॥
आयुष्मंस् त्वं मया नित्यं रक्षितव्यस् त्वयाप्य् अहम् ॥
रक्षितव्यो रथी नित्यम् इति कृत्वापयाम्य् अहम् ॥
एकश् चासि महाबाहो बहवश् चापि दानवाः ॥
नसमं रौक्मिणेयाहं रणं मत्वापयाम्य् अहम् ॥
sūta uvāca
jānārdane na me moho nāpi me bhayam āviśat ||
atibhāraṃ tu te manye śālvaṃ keśavanandana ||
so 'payāmi śanair vīra balavān eṣa pāpakṛt ||
mohitaś ca raṇe śūro rakṣyaḥ sārathinā rathī ||
āyuṣmaṃs tvaṃ mayā nityaṃ rakṣitavyas tvayāpy aham ||
rakṣitavyo rathī nityam iti kṛtvāpayāmy aham ||
ekaś cāsi mahābāho bahavaś cāpi dānavāḥ ||
nasamaṃ raukmiṇeyāhaṃ raṇaṃ matvāpayāmy aham ||
Сута ответил: «О Джанардана, меня не охватили ни помрачение, ни страх. Но я считаю Шалву слишком тяжёлой ношей для тебя: этот злодей силён. Герой-колесничий, лишившийся сознания в бою, должен быть защищён возницей. Ты должен быть всегда защищаем мной, а я тобой; таков долг колесницы. Ты один, о могучерукий, а данавов много. Считая бой неравным, я отступил».
6d61a31c7745 · published Jun 18, 2026, 3:37:22 AM UTC
Page between verses with
Возница говорит не языком трусости, а языком службы. Он видит не только честь мгновения, но и сохранение жизни того, кому служит. В дхарме войны есть место не только удару, но и ответственности за того, кто доверен тебе.