ततो वर्षे द्वादशे श्वेतकेतुर्; अष्टावक्रं पितुर् अङ्के निसन्नम् ॥
अपाकर्षद् गृह्य पाणौ रुदन्तं; नायं तवाङ्कः पितुर् इत्य् उक्तवांश् च ॥
यत् तेनोक्तं दुरुक्तं तत् तदानीं; हृदि स्थितं तस्य सुदुःखम् आसीत् ॥
गृहं गत्वा मातरं रोदमानः; पप्रच्छेदं क्व नु तातो ममेति ॥
ततः सुजाता परमार्तरूपा; शापाद् भीता सर्वम् एवाचचक्षे ॥
तद् वै तत्त्वं सर्वम् आज्ञाय मातुर्; इत्य् अब्रवीच् छ्वेतकेतुं स विप्रः ॥
गच्छाव यज्ञं जनकस्य राज्ञो; बह्वाश्चर्यः श्रूयते तस्य यज्ञः ॥
श्रोष्यावो ऽत्र ब्राह्मणानां विवादम्; अन्नं चाग्र्यं तत्र भोक्ष्यावहे च ॥
विचक्षणत्वं च भविष्यते नौ; शिवश् च सौम्यश् च हि ब्रह्मघोषः ॥
तौ जग्मतुर् मातुलभागिनेयौ; यज्ञं समृद्धं जनकस्य राज्ञः ॥
अष्टावक्रः पथि राज्ञा समेत्य; उत्सार्यमाणो वाक्यम् इदं जगाद ॥
tato varṣe dvādaśe śvetaketur; aṣṭāvakraṃ pitur aṅke nisannam ||
apākarṣad gṛhya pāṇau rudantaṃ; nāyaṃ tavāṅkaḥ pitur ity uktavāṃś ca ||
yat tenoktaṃ duruktaṃ tat tadānīṃ; hṛdi sthitaṃ tasya suduḥkham āsīt ||
gṛhaṃ gatvā mātaraṃ rodamānaḥ; papracchedaṃ kva nu tāto mameti ||
tataḥ sujātā paramārtarūpā; śāpād bhītā sarvam evācacakṣe ||
tad vai tattvaṃ sarvam ājñāya mātur; ity abravīc chvetaketuṃ sa vipraḥ ||
gacchāva yajñaṃ janakasya rājño; bahvāścaryaḥ śrūyate tasya yajñaḥ ||
śroṣyāvo 'tra brāhmaṇānāṃ vivādam; annaṃ cāgryaṃ tatra bhokṣyāvahe ca ||
vicakṣaṇatvaṃ ca bhaviṣyate nau; śivaś ca saumyaś ca hi brahmaghoṣaḥ ||
tau jagmatur mātulabhāgineyau; yajñaṃ samṛddhaṃ janakasya rājñaḥ ||
aṣṭāvakraḥ pathi rājñā sametya; utsāryamāṇo vākyam idaṃ jagāda ||
Затем, на двенадцатом году, Шветакету увидел Аштавакру сидящим на коленях отца, взял его за руку, оттащил плачущего и сказал: “Это не твои отцовские колени”. Это дурно сказанное слово тогда осталось в его сердце как сильная боль. Вернувшись домой, он, плача, спросил мать: “Где же мой отец?” Тогда Суджата, глубоко страдая и боясь проклятия, рассказала всё. Узнав от матери всю истину, випра сказал Шветакету: “Пойдём на жертву царя Джанаки: слышно, что его жертва полна чудес. Мы услышим там спор брахманов, вкусим лучшую пищу, и у нас будет проницательность; ведь звук Брахмана благ и мирен”. Так дядя и племянник пошли на богатую жертву царя Джанаки. По дороге Аштавакра встретился с царём; когда его стали оттеснять, он сказал такое слово».
69e97292ccc6 · published Jun 18, 2026, 5:30:48 AM UTC
Page between verses with
Болезненное унижение приводит Аштавакру не к обиде, а к поиску истины об отце. Его путь к Джанаке начинается как сыновний долг и как доверие к силе знания.