न ध्रुवं सुखम् अस्तीह कुतो राज्यं कुतो यशः ॥
इह कीर्तिर् विधातव्या सा च युद्धेन नान्यथा ॥
गृहे यत् क्षत्रियस्यापि निधनं तद् विगर्हितम् ॥
अधर्मः सुमहान् एष यच् छय्यामरणं गृहे ॥
अरण्ये यो विमुञ्चेत संग्रामे वा तनुं नरः ॥
क्रतून् आहृत्य महतो महिमानं स गच्छति ॥
कृपणं विलपन्न् आर्तो जरयाभिपरिप्लुतः ॥
म्रियते रुदतां मध्ये ज्ञातीनां न स पूरुषः ॥
na dhruvaṃ sukham astīha kuto rājyaṃ kuto yaśaḥ ||
iha kīrtir vidhātavyā sā ca yuddhena nānyathā ||
gṛhe yat kṣatriyasyāpi nidhanaṃ tad vigarhitam ||
adharmaḥ sumahān eṣa yac chayyāmaraṇaṃ gṛhe ||
araṇye yo vimuñceta saṃgrāme vā tanuṃ naraḥ ||
kratūn āhṛtya mahato mahimānaṃ sa gacchati ||
kṛpaṇaṃ vilapann ārto jarayābhipariplutaḥ ||
mriyate rudatāṃ madhye jñātīnāṃ na sa pūruṣaḥ ||
«Нет здесь прочного счастья — откуда же царство, откуда слава? Славу надлежит стяжать здесь, и не иначе как войной. Смерть кшатрия дома постыдна; великое это беззаконие — умереть в постели дома. Тот человек, кто оставит тело в лесу или в битве, совершив великие жертвы, обретает величие. А кто, жалко причитая, страдая, одолеваемый старостью, умирает среди плачущих сородичей, — тот не муж».
740a70f90a7b · published Jun 20, 2026, 1:15:00 PM UTC
Available inRUPage between verses with
Дурьодхана провозглашает кшатра-кредо: смерть на поле, а не в постели, даёт величие; умереть стариком среди плача — «не по-мужски». Само учение о воинском долге верно, но взято в оправдание войны, начатой в неправде. Доблесть, поставленная на службу адхарме, не очищает её — она лишь украшает гибель.