वैशंपायन उवाच
कीचकस्य तु घातेन सानुजस्य विशां पते ॥
अत्याहितं चिन्तयित्वा व्यस्मयन्त पृथग्जनाः ॥
तस्मिन् पुरे जनपदे संजल्पो ऽभूच् च सर्वशः ॥
शौर्याद् धि वल्लभो राज्ञो महासत्त्वश् च कीचकः ॥
आसीत् प्रहर्ता च नृणां दारामर्शी च दुर्मतिः ॥
स हतः खलु पापात्मा गन्धर्वैर् दुष्टपूरुषः ॥
इत्य् अजल्पन् महाराज परानीकविशातनम् ॥
देशे देशे मनुष्याश् च कीचकं दुष्प्रधर्षणम् ॥
vaiśaṃpāyana uvāca
kīcakasya tu ghātena sānujasya viśāṃ pate ||
atyāhitaṃ cintayitvā vyasmayanta pṛthagjanāḥ ||
tasmin pure janapade saṃjalpo 'bhūc ca sarvaśaḥ ||
śauryād dhi vallabho rājño mahāsattvaś ca kīcakaḥ ||
āsīt prahartā ca nṛṇāṃ dārāmarśī ca durmatiḥ ||
sa hataḥ khalu pāpātmā gandharvair duṣṭapūruṣaḥ ||
ity ajalpan mahārāja parānīkaviśātanam ||
deśe deśe manuṣyāś ca kīcakaṃ duṣpradharṣaṇam ||
Вайшампаяна сказал: «Из-за убийства Кичаки вместе с его младшими родичами, владыка людей, простые люди, подумав о величайшей опасности, были поражены. В том городе и стране повсюду начались разговоры: “Кичака был любим царём из-за своей силы и великой мощи. Он бил людей, был дурного ума и прикасался к чужим жёнам. И вот этот грешник, дурной человек, труднопобедимый Кичака, сокрушитель чужих войск, убит гандхарвами”».
9007476d2320 · опубликовано 16 июл. 2026 г., 18:17:35 UTC
Доступно наRUENЛистайте стихи клавишами
Слух наконец называет Кичаку тем, кем он был: сильным, но дурным. Когда страх исчезает, общество начинает говорить правду.