Śrī-Kṛṣṇa
नोर्ध्वं तु पत्तनद्वारं निरीक्ष्य पर्यटेन्नरः ॥ युगमात्रं महीपृष्ठे नरो गच्छेद्विलोकयन्
शेषाहे त्वपि शेषांश्च वश्यात्मा यो निरस्यति ॥ तस्य धर्मार्थकामानां हानिर्नाल्पापि जायते
वृथा मांसं न खादेत पृष्ठमांसं तथैव च ॥ आक्रोशं च विवादं च पैशुन्यं च विवर्जयेत्
संयावं कृशरं मांसं शष्कुलीपायसं तथा ॥ आत्मार्थे न प्रकर्तव्यं देवतानां प्रकल्पयेत्
अजाश्च नावकर्षेत ता बहिर्धारयंति च ॥ रक्तमाल्यं न धार्यं स्याच्छुक्लं धार्यं तु पंडितैः
वर्जयित्वात्र कमलं तथा कुवलयं विभो ॥ रक्तं शिरसि धार्यं च तथा पानेयमित्यपि
कांचनीयापि या माला सा न दुष्यति कर्हिचित् ॥ अन्यदेव भवेद्वासः शयनीये नरोत्तम
अन्यदर्चासु देवानामन्यद्धार्यं सभासु च ॥ पिप्पलं च वटं चैव शीर्णश्लेष्मांतकं तथा
उदुबरं न खादेत भवार्थी पुरुषोत्तमः ॥ पतितैश्च कथांते च च्छेदनं च विवर्जयेत्
पतितः स्यान्नरो राजन्पतितैस्तु सहाचरन् ॥ वृद्धो ज्ञातिस्तथा मित्रं दरिद्रो यो भवेदिह
गृहे वा संस्थापितास्ते गृहवृद्धिमभीप्सता ॥ गृहे पारावता धन्याः शुकाश्च सहसारिकाः
भवंत्येते तथा पापास्तथा वै तिलपायिकाः ॥ आजोक्षा चंदनं वीणा आदर्शो मधुसर्पिषी
nordhvaṃ tu pattanadvāraṃ nirīkṣya paryaṭennaraḥ || yugamātraṃ mahīpṛṣṭhe naro gacchedvilokayan
śeṣāhe tvapi śeṣāṃśca vaśyātmā yo nirasyati || tasya dharmārthakāmānāṃ hānirnālpāpi jāyate
vṛthā māṃsaṃ na khādeta pṛṣṭhamāṃsaṃ tathaiva ca || ākrośaṃ ca vivādaṃ ca paiśunyaṃ ca vivarjayet
saṃyāvaṃ kṛśaraṃ māṃsaṃ śaṣkulīpāyasaṃ tathā || ātmārthe na prakartavyaṃ devatānāṃ prakalpayet
ajāśca nāvakarṣeta tā bahirdhārayaṃti ca || raktamālyaṃ na dhāryaṃ syācchuklaṃ dhāryaṃ tu paṃḍitaiḥ
varjayitvātra kamalaṃ tathā kuvalayaṃ vibho || raktaṃ śirasi dhāryaṃ ca tathā pāneyamityapi
kāṃcanīyāpi yā mālā sā na duṣyati karhicit || anyadeva bhavedvāsaḥ śayanīye narottama
anyadarcāsu devānāmanyaddhāryaṃ sabhāsu ca || pippalaṃ ca vaṭaṃ caiva śīrṇaśleṣmāṃtakaṃ tathā
udubaraṃ na khādeta bhavārthī puruṣottamaḥ || patitaiśca kathāṃte ca cchedanaṃ ca vivarjayet
patitaḥ syānnaro rājanpatitaistu sahācaran || vṛddho jñātistathā mitraṃ daridro yo bhavediha
gṛhe vā saṃsthāpitāste gṛhavṛddhimabhīpsatā || gṛhe pārāvatā dhanyāḥ śukāśca sahasārikāḥ
bhavaṃtyete tathā pāpāstathā vai tilapāyikāḥ || ājokṣā caṃdanaṃ vīṇā ādarśo madhusarpiṣī
«„Вверх на градские врата глядя, да не бродит человек. На ярмо мерою вперёд по земле да идёт человек, глядя. …Мяса впустую да не ест, и заглазного мяса такожде. Брани, ссоры и наушничества да избегает. Самьяву, кричару, мясо, шашкули и молочную кашу — для себя творить не должно: божествам да готовит. Красного венка носить не должно; белый же да носят разумные, — исключая здесь лотос и кувшинку, владыка; красное на голове носить можно, и такожде… Золотой же венок никогда не сквернится. Иная да будет одежда для ложа, о лучший из мужей; иная — при почитании богов, и иную носить в собраниях. Пиппалу, и вату, и иссохшую шлешмантаку, и удумбару да не ест лучший из мужей, желающий блага. И с падшими — конца беседы и отсечения да избегает; падшим бывает человек, о царь, с падшими сообщаясь. Старый родич, а также друг, кто обеднеет здесь, — в доме да будут они поселены желающим прироста дому“».
4fc47b2016f3 · 发布于 2026年8月21日 16:41:05 UTC
可用语言RU用方向键翻颂
Югаматрам махиприштхе — «на ярмо мерою вперёд». Смотреть велят на ярмо вперёд — то есть под ноги, а не по сторонам. Мера дана вещью из хозяйства. Смотреть велят на ярмо вперёд, под ноги.
Вритха мамсам на кхадета — «мяса впустую да не ест». Мясо впустую, не для обряда, запрещено. Оговорка стоит в самом законе. Мясо впустую, не для обряда, запрещено.
Приштхамамсам — «заглазного мяса». Тут же и «заглазное мясо» — то есть пересуды за спиною. Игра слов ставит сплетню рядом с мясом. Игра слов ставит сплетню рядом с мясом: «заглазное мясо».
Атмартхе на пракартавьям — «для себя творить не должно». Лакомств для себя не готовят — только для божеств. Наслаждение проводят через приношение. Лакомств для себя не готовят: наслаждение проводят через приношение.
Патитаих саха ачаран — «с падшими сообщаясь». Общество пятнает. Правило суровое и его не смягчают. Общество пятнает, и правило не смягчают.
Вриддхо гьятис татха митрам даридро — «старый родич, а также друг, обедневший». Обедневших родича и друга велят поселить у себя в доме — и не из жалости, а «желающим прироста дому». Милость названа выгодою. Обедневших родича и друга велят поселить у себя, и милость названа выгодою.