Varāha
यावद्वत्सस्यद्वौ पादौ शिरश्चैव प्रदृश्यते ॥ तावद्वै पृथिवी ज्ञेया यावद्गर्भं न मुञ्चति ॥ तस्मिन्काले प्रदातव्या ब्राह्मणाय वसुंधरे
सुवर्णशृंगीं रौप्यखुरां कास्यदोहां सताम्रकाम् ॥ सवस्त्रघंटाभरणां गंधपुष्पैरलंकृताम् ॥ वस्त्राक्षतैः समभ्यर्च्य ब्राह्मणाय समर्पयेत् ६५ ॥ सुवर्णस्य सहस्रेण तदर्धेनापि भामिनि ॥ तस्याप्यर्धेन शक्त्याऽथ तस्याप्यर्द्धेन वा पुनः
यथा शक्त्या प्रदातव्या वित्तशाठ्यविवर्जितैः ॥ करे दत्त्वा सुवर्णं च अथवा रूप्यमेव च ॥ गृहाणेमां महाधेनुं भव भ्राता ममाशु वै ॥ सर्वपापक्षयं कृत्वा सदा स्वस्तिकरो भव
इरावती धेनुमती जाह्नवी तदनन्तरम् ॥ प्रतिदास्यामि ते धेनुं कुटुम्बार्थे विशेषतः
भवतात्स्वस्ति मे नित्यं सुखं चानुत्तमं तथा ॥ दत्ता तु पृथिवी देवी त्वयेयं प्रतिगृह्यताम्
कोऽदादिति च वै मंत्रो जपितव्यो द्विजेन च ॥ । विसृज्य ब्राह्मणं सोऽपि तां धेनुं स्वगृहं नयेत्
एवं प्रसूयमानां गां यो ददाति वसुन्धरे ॥ सा समुद्रवनोपेता सशैलवनकानना ॥ रत्नपूर्णा भवेद्दत्ता पृथिवी नात्र संशयः
yāvadvatsasyadvau pādau śiraścaiva pradṛśyate || tāvadvai pṛthivī jñeyā yāvadgarbhaṃ na muñcati || tasminkāle pradātavyā brāhmaṇāya vasuṃdhare
suvarṇaśṛṃgīṃ raupyakhurāṃ kāsyadohāṃ satāmrakām || savastraghaṃṭābharaṇāṃ gaṃdhapuṣpairalaṃkṛtām || vastrākṣataiḥ samabhyarcya brāhmaṇāya samarpayet 65 || suvarṇasya sahasreṇa tadardhenāpi bhāmini || tasyāpyardhena śaktyā'tha tasyāpyarddhena vā punaḥ
yathā śaktyā pradātavyā vittaśāṭhyavivarjitaiḥ || kare dattvā suvarṇaṃ ca athavā rūpyameva ca || gṛhāṇemāṃ mahādhenuṃ bhava bhrātā mamāśu vai || sarvapāpakṣayaṃ kṛtvā sadā svastikaro bhava
irāvatī dhenumatī jāhnavī tadanantaram || pratidāsyāmi te dhenuṃ kuṭumbārthe viśeṣataḥ
bhavatātsvasti me nityaṃ sukhaṃ cānuttamaṃ tathā || dattā tu pṛthivī devī tvayeyaṃ pratigṛhyatām
ko'dāditi ca vai maṃtro japitavyo dvijena ca || | visṛjya brāhmaṇaṃ so'pi tāṃ dhenuṃ svagṛhaṃ nayet
evaṃ prasūyamānāṃ gāṃ yo dadāti vasundhare || sā samudravanopetā saśailavanakānanā || ratnapūrṇā bhaveddattā pṛthivī nātra saṃśayaḥ
«„«Та Сарасвати-богиня, что твоя, и земля — через Вишну»; сказав «гаури вишнупадам», да велит он произнести при обряде утишения. Доколе видны две ноги телёнка и головка — дотоле она разумеется землёю, доколе не отпустит плода; в ту пору и надлежит дать её брахману, о Землевладелица. С золотыми рогами, серебряными копытами, с бронзовым подойником, с медью; с тканью, колокольцем и убранством, украшенную благовониями и цветами, — почтив тканями и цельными зёрнами, да вручит он её брахману. Тысячею золотых, или же половиною того, о прекрасная; или половиною того по силе, или же вновь половиною того — надлежит давать по силе, теми, кто чужд скаредности к богатству. Вложив в руку золото или же серебро: «Прими сию великую корову; будь мне скорее братом. Сотворив погибель всякого греха, будь всегда творящим благо». «Иравати дхенумати джахнави» — вслед за тем: «Отдам я тебе корову — особенно ради семьи твоей. Да будет мне всегда благо и счастие наилучшее. Дана богиня-земля; тобою да будет она принята»“».
f3eb8c52bd55 · publicado 21 ago 2026, 13:06:20 UTC
Disponible enRUPasa de verso en verso con
Ятхашактья прадатавья — «надлежит давать по силе». Меру золота дробят надвое, ещё надвое и ещё. Всякому оставлена его ступень. Меру золота дробят надвое, ещё надвое и ещё.
Витташатхьявиварджитаих — «чуждыми скаредности». Спрашивают не сумму, а нескаредность. Различение это в разделе повторяется. Спрашивают не сумму, а нескаредность.
Бхава бхрата мамашу ваи — «будь мне скорее братом». Даритель просит принимающего стать ему братом. Дар обращают в родство. Даритель просит принимающего стать ему братом.
Кутумбартхе вишешатах — «особенно ради семьи твоей». Дающий сам говорит, что корова — на прокорм его семьи. О нужде получателя думают вслух. Дающий сам говорит, что корова — на прокорм его семьи.
Датта ту притхиви деви — «дана богиня-земля». Вручая корову, говорят, что дают землю. Слово подтверждает равенство. Вручая корову, говорят, что дают землю.
Ко'дад ити ча ваи мантро — «и заклинание «кто дал?»». Принимающий бормочет «кто дал?» — вопрос, стирающий самое дарителя. Гордость дающего снимают этим словом. Принимающий бормочет «кто дал?» — вопрос, стирающий самого дарителя.