नामास्याः प्रियदत्तेति गुह्यं देव्याः सनातनम् ॥
दानं वाप्य् अथ वा ज्ञानं नाम्नो ऽस्याः परमं प्रियम् ॥
तस्मात् प्राप्यैव पृथिवीं दद्याद् विप्राय पार्थिवः ॥
नाभूमिपतिना भूमिर् अधिष्ठेया कथं चन ॥
न वा पात्रेण वा गूहेद् अन्तर्धानेन वा चरेत् ॥
ये चान्ये भूमिम् इच्छेयुः कुर्युर् एवम् असंशयम् ॥
यः साधोर् भूमिम् आदत्ते न भूमिं विन्दते तु सः ॥
भूमिं तु दत्त्वा साधुभ्यो विन्दते भूमिम् एव हि ॥
प्रेत्येह च स धर्मात्मा संप्राप्नोति महद् यशः ॥
यस्य विप्रानुशासन्ति साधोर् भूमिं सदैव हि ॥
न तस्य शत्रवो राजन् प्रशासन्ति वसुंधराम् ॥
यत् किं चित् पुरुषः पापं कुरुते वृत्तिकर्शितः ॥
अपि गोचर्ममात्रेण भूमिदानेन पूयते ॥
nāmāsyāḥ priyadatteti guhyaṃ devyāḥ sanātanam ||
dānaṃ vāpy atha vā jñānaṃ nāmno 'syāḥ paramaṃ priyam ||
tasmāt prāpyaiva pṛthivīṃ dadyād viprāya pārthivaḥ ||
nābhūmipatinā bhūmir adhiṣṭheyā kathaṃ cana ||
na vā pātreṇa vā gūhed antardhānena vā caret ||
ye cānye bhūmim iccheyuḥ kuryur evam asaṃśayam ||
yaḥ sādhor bhūmim ādatte na bhūmiṃ vindate tu saḥ ||
bhūmiṃ tu dattvā sādhubhyo vindate bhūmim eva hi ||
pretyeha ca sa dharmātmā saṃprāpnoti mahad yaśaḥ ||
yasya viprānuśāsanti sādhor bhūmiṃ sadaiva hi ||
na tasya śatravo rājan praśāsanti vasuṃdharām ||
yat kiṃ cit puruṣaḥ pāpaṃ kurute vṛttikarśitaḥ ||
api gocarmamātreṇa bhūmidānena pūyate ||
«Имя её „Приядатта“ (милодарованная) — тайное богини, вечное; даяние ли, или знание имени её — высшее ей любимо. Не не-владельцем земли земля присваиваема никак; и да не утаит её предлогом, ни сокрытием да поступит. Кто у благого землю отнимает — не землю обретает же тот; землю же дав благим, обретает землю ведь. У кого брахманы правят землёю благого всегда — не его враги, о царь, правят землёю. Какой бы человек грех творит, нуждою измождённый, — хоть с коровью шкуру клочком земли-даянием очищается».
0041ca7cd26a · publicado 21 jun 2026, 0:00:00 UTC
Disponible enRUPasa de verso en verso con
Земле дано сокровенное имя «Приядатта» — «та, что охотно дарует» (или «милая дарителю»): отдающий её любезен богине. Знаменательно, что предание строго ограждает землю от захвата: присвоивший чужую землю не приобретает земли вовсе, а отдавший — наследует её. Так являет себя нравственный закон владения: землёю не завладеть неправдою, её можно лишь честно стяжать и щедро отдавать. И вновь утешение неимущему грешнику: «хоть с коровью шкуру» клочок, отданный из скудости, очищает — ибо ценность дара в сердце дающего, а не в размере.