पिप्पलं च वटं चैव शणशाकं तथैव च ॥
उदुम्बरं न खादेच् च भवार्थी पुरुषोत्तमः ॥
आजं गव्यं च यन् मांसं मायूरं चैव वर्जयेत् ॥
वर्जयेच् छुष्कमांसं च तथा पर्युषितं च यत् ॥
न पाणौ लवणं विद्वान् प्राश्नीयान् न च रात्रिषु ॥
दधिसक्तून् न भुञ्जीत वृथामांसं च वर्जयेत् ॥
वालेन तु न भुञ्जीत परश्राद्धं तथैव च ॥
सायं प्रातश् च भुञ्जीत नान्तराले समाहितः ॥
वाग्यतो नैकवस्त्रश् च नासंविष्टः कदा चन ॥
भूमौ सदैव नाश्नीयान् नानासीनो न शब्दवत् ॥
तोयपूर्वं प्रदायान्नम् अतिथिभ्यो विशां पते ॥
पश्चाद् भुञ्जीत मेधावी न चाप्य् अन्यमना नरः ॥
समानम् एकपङ्क्त्यां तु भोज्यम् अन्नं नरेश्वर ॥
विषं हालाहलं भुङ्क्ते यो ऽप्रदाय सुहृज्जने ॥
pippalaṃ ca vaṭaṃ caiva śaṇaśākaṃ tathaiva ca ||
udumbaraṃ na khādec ca bhavārthī puruṣottamaḥ ||
ājaṃ gavyaṃ ca yan māṃsaṃ māyūraṃ caiva varjayet ||
varjayec chuṣkamāṃsaṃ ca tathā paryuṣitaṃ ca yat ||
na pāṇau lavaṇaṃ vidvān prāśnīyān na ca rātriṣu ||
dadhisaktūn na bhuñjīta vṛthāmāṃsaṃ ca varjayet ||
vālena tu na bhuñjīta paraśrāddhaṃ tathaiva ca ||
sāyaṃ prātaś ca bhuñjīta nāntarāle samāhitaḥ ||
vāgyato naikavastraś ca nāsaṃviṣṭaḥ kadā cana ||
bhūmau sadaiva nāśnīyān nānāsīno na śabdavat ||
toyapūrvaṃ pradāyānnam atithibhyo viśāṃ pate ||
paścād bhuñjīta medhāvī na cāpy anyamanā naraḥ ||
samānam ekapaṅktyāṃ tu bhojyam annaṃ nareśvara ||
viṣaṃ hālāhalaṃ bhuṅkte yo 'pradāya suhṛjjane ||
«Пиппалу и ваṭу, шана-зелень также, удумбару да не ест благоденствия ищущий, лучший из людей. Козье, коровье какое мясо и павлинье да избегает; да избегает сушёного мяса и несвежего что. Не с ладони соль мудрый да ест, и не по ночам; простоквашу-с-мукой да не ест, и впустую мясо да избегает. С волосом да не ест, и чужую шраддху также; вечером и утром да ест, не в промежутке, сосредоточенный. Обуздав речь, не в одной одежде, не неусевшись когда-либо; на земле всегда да не ест, не стоя, не с шумом. Водою сперва, дав пищу гостям, о владыка народа, после да ест мудрый, и не рассеянный человек. Равная в одном ряду да будет пища, о владыка людей; яд халахалу ест, кто, не поделившись с друзьями».
71f59b3dc3b6 · опубликовано 21 июн. 2026 г., 03:50:00 UTC
Доступно наRUЛистайте стихи клавишами
Свод о трапезе венчается словом потрясающей силы: «яд халахалу вкушает тот, кто ест, не поделившись с друзьями». Самая страшная отрава поставлена в образ обыкновенного себялюбия за столом — ибо пища, проглоченная без сострадания к рядом сидящему, отравляет душу вернее всякого зелья. Оттого предписано: сперва, с возлиянием воды, накормить гостей, и лишь после есть самому; и доли в общем ряду да будут равны. Знаменательно, что и тут — не суеверная чистота, а воспитание сердца: едят в молчании, без рассеянности, без жадного шума, не хуля и не брезгуя пищею. Так простая трапеза делается ежедневным упражнением в щедрости и сдержанности: вкушать с благодарностью и непременно разделив — вот незаметное, но вернейшее охранение и тела, и духа.