तौ पार्थिवानां मिषतां नरेन्द्र; कृष्णाम् उपादाय गतौ नराग्र्यौ ॥
विभ्राजमानाव् इव चन्द्रसूर्यौ; बाह्यां पुराद् भार्गवकर्मशालाम् ॥
तत्रोपविष्टार्चिर् इवानलस्य; तेषां जनित्रीति मम प्रतर्कः ॥
तथाविधैर् एव नरप्रवीरैर्; उपोपविष्टैस् त्रिभिर् अग्निकल्पैः ॥
tau pārthivānāṃ miṣatāṃ narendra; kṛṣṇām upādāya gatau narāgryau ||
vibhrājamānāv iva candrasūryau; bāhyāṃ purād bhārgavakarmaśālām ||
tatropaviṣṭārcir ivānalasya; teṣāṃ janitrīti mama pratarkaḥ ||
tathāvidhair eva narapravīrair; upopaviṣṭais tribhir agnikalpaiḥ ||
«Те двое лучших мужей, на глазах царей, о владыка людей, взяв Кришну, ушли, сияя, как луна и солнце, в мастерскую горшечника за городом; там сидела жена, как пламя огня, — мать их, по моему разумению, — с тремя такими же огнеподобными мужами-героями».
583d10f73715 · published Jun 16, 2026, 5:00:00 AM UTC
Page between verses with
Здесь сияние пятерых братьев и матери выдаёт их природу. Знаменательно, что все они «огнеподобны»: ни рубище, ни гончарня не скрыли их блеска. Свет великих просвечивает сквозь любую бедность. Так писание являет, как сам облик Пандавов свидетельствует о них; и Дхриштадьюмна по сиянию угадывает в них нечто высокое.