वैशंपायन उवाच
ततः स द्रुपदो राजा हर्षव्याकुललोचनः ॥
प्रतिवक्तुं तदा युक्तं नाशकत् तं युधिष्ठिरम् ॥
यत्नेन तु स तं हर्षं संनिगृह्य परंतपः ॥
अनुरूपं ततो राजा प्रत्युवाच युधिष्ठिरम् ॥
पप्रच्छ चैनं धर्मात्मा यथा ते प्रद्रुताः पुरा ॥
स तस्मै सर्वम् आचख्याव् आनुपूर्व्येण पाण्डवः ॥
vaiśaṃpāyana uvāca
tataḥ sa drupado rājā harṣavyākulalocanaḥ ||
prativaktuṃ tadā yuktaṃ nāśakat taṃ yudhiṣṭhiram ||
yatnena tu sa taṃ harṣaṃ saṃnigṛhya paraṃtapaḥ ||
anurūpaṃ tato rājā pratyuvāca yudhiṣṭhiram ||
papraccha cainaṃ dharmātmā yathā te pradrutāḥ purā ||
sa tasmai sarvam ācakhyāv ānupūrvyeṇa pāṇḍavaḥ ||
«Тогда царь Друпада, с очами, смятёнными радостью, не мог подобающе ответить Юдхиштхире; с усилием обуздав ту радость, царь ответил ему как должно; и, благочестивый, спросил, как они бежали прежде, — и Пандава поведал ему всё по порядку».
7f0536673b81 · published Jun 16, 2026, 5:00:00 AM UTC
Page between verses with
Здесь радость столь велика, что отнимает речь. Знаменательно, что Друпада, с очами «смятёнными радостью», не сразу находит слова: ликование, как и горе, способно онеметь. В этом — искренность чувства, не наигранного, а потрясающего душу. Так писание являет глубину отцовской радости; и, овладев собою, царь желает узнать всю повесть их бедствий.