ततो ऽग्निं खाण्डवं दग्धुम् आयान्तं दृष्टवान् ऋषिः ॥
मन्दपालश् चरंस् तस्मिन् वने लपितया सह ॥
तं संकल्पं विदित्वास्य ज्ञात्वा पुत्रांश् च बालकान् ॥
सो ऽभितुष्टाव विप्रर्षिर् ब्राह्मणो जातवेदसम् ॥
पुत्रान् परिददद् भीतो लोकपालं महौजसम् ॥
tato 'gniṃ khāṇḍavaṃ dagdhum āyāntaṃ dṛṣṭavān ṛṣiḥ ||
mandapālaś caraṃs tasmin vane lapitayā saha ||
taṃ saṃkalpaṃ viditvāsya jñātvā putrāṃś ca bālakān ||
so 'bhituṣṭāva viprarṣir brāhmaṇo jātavedasam ||
putrān paridadad bhīto lokapālaṃ mahaujasam ||
«Тогда огонь, идущий сжечь Кхандаву, узрел тот риши, Мандапала, бродя в том лесу с Лапитою; узнав то намерение его и помня малых сынов, тот брахман-риши восхвалил Джатаведаса, вверяя сынов, устрашённый, многомощному хранителю мира».
d5a70ea224fd · published Jun 16, 2026, 5:00:00 AM UTC
Page between verses with
Здесь и нерадивый отец вспоминает о детях в час беды. Знаменательно, что Мандапала, прежде оставивший сынов, теперь печётся об их спасении: опасность пробуждает уснувшую любовь. Здесь видно, что в крайности человек прибегает к Богу [Агни] за чадо. Так писание являет страх отца; и хвалою он испросит охрану сынов.