जनमेजय उवाच
किमर्थं शार्ङ्गकान् अग्निर् न ददाह तथागते ॥
तस्मिन् वने दह्यमाने ब्रह्मन्न् एतद् वदाशु मे ॥
अदाहे ह्य् अश्वसेनस्य दानवस्य मयस्य च ॥
कारणं कीर्तितं ब्रह्मञ् शार्ङ्गकानां न कीर्तितम् ॥
तद् एतद् अद्भुतं ब्रह्मञ् शार्ङ्गानाम् अविनाशनम् ॥
कीर्तयस्वाग्निसंमर्दे कथं ते न विनाशिताः ॥
janamejaya uvāca
kimarthaṃ śārṅgakān agnir na dadāha tathāgate ||
tasmin vane dahyamāne brahmann etad vadāśu me ||
adāhe hy aśvasenasya dānavasya mayasya ca ||
kāraṇaṃ kīrtitaṃ brahmañ śārṅgakānāṃ na kīrtitam ||
tad etad adbhutaṃ brahmañ śārṅgānām avināśanam ||
kīrtayasvāgnisaṃmarde kathaṃ te na vināśitāḥ ||
Джанамеджая сказал: «Отчего огонь не сжёг шарнгаков, когда тот лес горел? Скажи мне скорее; ибо о несожжении Ашвасены и данавы Майи причина поведана, а о шарнгаках не поведана; то дивное — нерушение шарнгов — поведай: в напоре огня как они не погибли?»
2e66d984e235 · published Jun 16, 2026, 5:00:00 AM UTC
Page between verses with
Здесь слушатель жаждет узнать о спасении малых тварей. Знаменательно, что Джанамеджая печётся даже о судьбе птенцов: благое сердце любопытствует о милости и к малым. Так раскрывается, что повесть о спасении птиц достойна не меньшего внимания, чем повесть о героях. Так писание являет вопрос царя; и ответ откроет дивную повесть о Мандапале.