स गृहे भ्रातृवद् भ्रात्रा धर्मराजेन पूजितः ॥
भीमेन च ततो ऽपश्यत् स्वसारं प्रीतिमान् पितुः ॥
प्रीतः प्रियेण सुहृदा रेमे स सहितस् तदा ॥
अर्जुनेन यमाभ्यां च गुरुवत् पर्युपस्थितः ॥
तं विश्रान्तं शुभे देशे क्षणिनं कल्यम् अच्युतम् ॥
धर्मराजः समागम्य ज्ञापयत् स्वं प्रयोजनम् ॥
sa gṛhe bhrātṛvad bhrātrā dharmarājena pūjitaḥ ||
bhīmena ca tato 'paśyat svasāraṃ prītimān pituḥ ||
prītaḥ priyeṇa suhṛdā reme sa sahitas tadā ||
arjunena yamābhyāṃ ca guruvat paryupasthitaḥ ||
taṃ viśrāntaṃ śubhe deśe kṣaṇinaṃ kalyam acyutam ||
dharmarājaḥ samāgamya jñāpayat svaṃ prayojanam ||
«Он был почтён в доме Дхармараджей, как брат братом, и Бхимою; затем с радостью увидел свою сестру [Субхадру]. Довольный, он наслаждался [обществом] милого друга, обихаживаемый, как гуру, Арджуною и близнецами. А когда Ачьюта отдохнул в благом месте и стал досуж и бодр, Дхармараджа, подойдя, поведал [Ему] свою цель».
0240236dd4a9 · published Jun 16, 2026, 12:55:00 PM UTC
Page between verses with
Здесь Господа принимают и чтят, как старшего и как гуру, но прежде дела дают Ему отдохнуть. Знаменательно, что Юдхиштхира излагает цель не тотчас, а уважив гостя: благоговение к Господу являет себя и во внимании к Его покою. Так писание являет учтивость преданного; и далее — самая просьба царя.