एवं परुषितस् तेन तदा शारद्वतेन सः ॥
कर्णः प्रहरतां श्रेष्ठः कृपं वाक्यम् अथाब्रवीत् ॥
शूरा गर्जन्ति सततं प्रावृषीव बलाहकाः ॥
फलं चाशु प्रयच्छन्ति बीजम् उप्तम् ऋताव् इव ॥
दोषम् अत्र न पश्यामि शूराणां रणमूर्धनि ॥
तत् तद् विकत्थमानानां भारं चोद्वहतां मृधे ॥
यं भारं पुरुषो वोढुं मनसा हि व्यवस्यति ॥
दैवम् अस्य ध्रुवं तत्र साहाय्यायोपपद्यते ॥
evaṃ paruṣitas tena tadā śāradvatena saḥ ||
karṇaḥ praharatāṃ śreṣṭhaḥ kṛpaṃ vākyam athābravīt ||
śūrā garjanti satataṃ prāvṛṣīva balāhakāḥ ||
phalaṃ cāśu prayacchanti bījam uptam ṛtāv iva ||
doṣam atra na paśyāmi śūrāṇāṃ raṇamūrdhani ||
tat tad vikatthamānānāṃ bhāraṃ codvahatāṃ mṛdhe ||
yaṃ bhāraṃ puruṣo voḍhuṃ manasā hi vyavasyati ||
daivam asya dhruvaṃ tatra sāhāyyāyopapadyate ||
Так уязвлённый Шарадватою [Крипою], тогда он, Карна, лучший [из] разящих, молвил затем слово Крипе: «Храбрецы рычат всегда, [как] тучи [в] пору дождей, и плод вскоре приносят, [как] семя, посеянное [в] срок. Не вижу тут изъяна — [у] храбрецов [в] челе битвы, то [и] сё похваляющихся и несущих бремя [в] сече. То бремя, что человек [решит] нести умом своим, — судьба его непременно там приходит [на] помощь».
fa6c667b0f4c · опубликовано 19 июл. 2026 г., 16:40:45 UTC
Доступно наRUENЛистайте стихи клавишами
Карна отвечает не без достоинства: храбрец, рыкнув, как туча, приносит и плод, как посев в срок. Знаменательно его убеждение: «решённое умом бремя судьба поддержит». Стих учит, что между похвальбою и обетом есть грань: возвещённое намерение, подкреплённое решимостью, не пусто; и тот, кто твёрдо берёт на себя бремя, вправе верить, что усилие его встретит и содействие свыше.