कृष्णाभ्यां रक्षितं दृष्ट्वा तं च दावम् अहंकृताः ॥
समुत्पेतुर् अथाकाशं सुपर्णाद्याः पतत्रिणः ॥
गरुडा वज्रसदृशैः पक्षतुण्डनखैस् तथा ॥
प्रहर्तुकामाः संपेतुर् आकाशात् कृष्णपाण्डवौ ॥
तथैवोरगसंघाताः पाण्डवस्य समीपतः ॥
उत्सृजन्तो विषं घोरं निश्चेरुर् ज्वलिताननाः ॥
kṛṣṇābhyāṃ rakṣitaṃ dṛṣṭvā taṃ ca dāvam ahaṃkṛtāḥ ||
samutpetur athākāśaṃ suparṇādyāḥ patatriṇaḥ ||
garuḍā vajrasadṛśaiḥ pakṣatuṇḍanakhais tathā ||
prahartukāmāḥ saṃpetur ākāśāt kṛṣṇapāṇḍavau ||
tathaivoragasaṃghātāḥ pāṇḍavasya samīpataḥ ||
utsṛjanto viṣaṃ ghoraṃ niścerur jvalitānanāḥ ||
«Видя тот пожар, хранимый двумя Кришнами, возгордившиеся взмыли тогда в небо птицы во главе с супарнами; гаруды, крыльями, клювами и когтями, подобными ваджре, желая ударить, ринулись с неба на Кришну и Пандаву; так же сонмы нагов вблизи Пандавы, извергая грозный яд, выползали с пылающими пастями».
3aebed5d732f · published Jun 16, 2026, 5:00:00 AM UTC
Page between verses with
Здесь на двух героев ополчаются твари неба и недр. Знаменательно, что и могучие гаруды, и наги нападают: всё естество восстаёт на защитников огня. Осенённых Господом осаждают со всех сторон, но не одолевают. Так писание являет натиск тварей; и пред ним устоят Нара и Нараяна.