ततस् तु शक्रो वरुणः कुबेरः; साध्या रुद्रा वसवश् चाश्विनौ च ॥
प्रणेतारं भुवनस्य प्रजापतिं; समाजग्मुस् तत्र देवास् तथान्ये ॥
ततो ऽब्रुवंल् लोकगुरुं समेता; भयं नस् तीव्रं मानुषाणां विवृद्ध्या ॥
तस्माद् भयाद् उद्विजन्तः सुखेप्सवः; प्रयाम सर्वे शरणं भवन्तम् ॥
tatas tu śakro varuṇaḥ kuberaḥ; sādhyā rudrā vasavaś cāśvinau ca ||
praṇetāraṃ bhuvanasya prajāpatiṃ; samājagmus tatra devās tathānye ||
tato 'bruvaṃl lokaguruṃ sametā; bhayaṃ nas tīvraṃ mānuṣāṇāṃ vivṛddhyā ||
tasmād bhayād udvijantaḥ sukhepsavaḥ; prayāma sarve śaraṇaṃ bhavantam ||
«Тогда Шакра, Варуна, Кубера, садхьи, рудры, васу и Ашвины и иные боги сошлись к Праджапати, водителю мира, и сказали наставнику мира: „Велик наш страх от умножения людей; трепеща, желая покоя, мы все идём под твою защиту“».
403d2f2adad0 · published Jun 16, 2026, 5:00:00 AM UTC
Page between verses with
Здесь и боги в смятении прибегают к высшему. Знаменательно, что небожители, не находя исхода, ищут защиты у Праджапати: даже сильнейшие пред затруднением обращаются к высшему водителю. Здесь видно, что прибежище [шарана] — путь всех, и боги подают тому пример. Так писание являет иерархию помощи; и тревога богов отворяет промысел о грядущем нисхождении.