व्यास उवाच
तां गच्छन्तीम् अन्वगच्छत् तदानीं; सो ऽपश्यद् आरात् तरुणं दर्शनीयम् ॥
सिंहासनस्थं युवतीसहायं; क्रीडन्तम् अक्षैर् गिरिराजमूर्ध्नि ॥
तम् अब्रवीद् देवराजो ममेदं; त्वं विद्धि विश्वं भुवनं वशे स्थितम् ॥
ईशो ऽहम् अस्मीति समन्युर् अब्रवीद्; दृष्ट्वा तम् अक्षैः सुभृशं प्रमत्तम् ॥
vyāsa uvāca
tāṃ gacchantīm anvagacchat tadānīṃ; so 'paśyad ārāt taruṇaṃ darśanīyam ||
siṃhāsanasthaṃ yuvatīsahāyaṃ; krīḍantam akṣair girirājamūrdhni ||
tam abravīd devarājo mamedaṃ; tvaṃ viddhi viśvaṃ bhuvanaṃ vaśe sthitam ||
īśo 'ham asmīti samanyur abravīd; dṛṣṭvā tam akṣaiḥ subhṛśaṃ pramattam ||
«За нею он последовал и узрел невдалеке юношу прекрасного, на львином престоле, с юной девою подле, играющего в кости на вершине Химавата. Ему сказал царь богов: „Знай, эта вселенная — моя, мир в моей власти, я — владыка!“ — гневно, увидев его поглощённым игрою».
6bb69c4da1dc · published Jun 16, 2026, 5:00:00 AM UTC
Page between verses with
Здесь гордыня Индры дерзает пред Самим Владыкою, не узнав Его. Знаменательно, что Индра, не ведая, что пред ним Шива, кичится: «я — владыка вселенной». Здесь видно, как самомнение слепит: вознёсшийся не узнаёт Высшего и притязает на то, что Ему лишь принадлежит. Так писание являет опасность гордыни; и дерзость Индры пред Богом тотчас будет посрамлена.